Piše: Stefan Simić
Ljudi stalno pričaju o masi, protiv mase, svi su za njih mrtva izgubljena masa koja ide gde joj se kaže…
Svi su za njih neprosvećeni i primitivni, svi, svi, osim njih samih i nekolicine njihovih prijatelja…
Čak su za njih masa i oni koji nikada nisu deo mase, osobenjaci koji idu svojim putem van svih postojećih okvira…
Znate zašto?
Zato što nikada nisu stvarno upoznali te ljude, i mogu tako da govore…
Da su se potrudili i upoznali nekoga od njih videli bi da taj čovek isto tako voli, misli, da se nečemu nada i pati za nečim. Videli bi da i ta žena ima ćerku koja studira, sina, srednjoškolca, koji priprema prijemni, videli bi da i taj, na prvi pogled bezlični sin, ima svoje želje i motive koje pokušava da ispuni.
Svaki čovek, apsolutno svaki, vuče za sobom i svoju sreću, i svoju tragediju, nema te sreće koja u jednom trenutku ne posivi, i gotovo da nema te tragedije koja se u jednom momentu ne pretvori u nešto veličanstveno, vredno divljenja.
Da bi čovek bio protiv mase treba prvo da siđe u tu masu, da izbliza upozna taj svet i videće isto toliko dubine i lepote, a možda i mnogo više nego u vlastitom životu. Treba upoznati duh sela, vašara, svadbe, treba upoznati posebnost svakog životnog momenta i na osnovu toga izgraditi sliku…
Meni je uspelo da dođem do ljudi, bio sam nasamo sa stotinama onih za koje bi svako rekao da su deo uspavane mase. Oni jesu možda anonimni, možda nisu uradili ništa što će da se pamti posle njih ali su ljudi, neretko mnogo pošteniji i iskreniji od svih onih koje srećemo u medijima i proglašavamo ih zvezdama. Ljudi su, prepuni nenametljivih znanja iz raznoraznih životnih oblasti, prepuni zanimljivih priča i skrivenih tajni koje ne otkrivaju tek tako, svakome.
Treba gledati ljudska naličja a ne samo njihova lica. Treba videti šta se krije iza njihovih očiju a ne samo šta su obukli i gde izlaze. Treba pronaći onaj posebni ritam života koji pulsira u svakom čoveku, na svoj način, i tek onda, tek tada, govoriti o njima…
Najlakše je zatvoriti kapije svojih čarobnih odaja i sve što nije unutar svog zamka proglasiti glupim i ružnim ali treba, makar i na trenutak, upoznati te ljude, pogledati izbliza njihove živote i odjednom će sve biti drugačije.
A najviše mi sami…
Borba 