Preuzeto s bloga Ljubodraga Ducija Simonovića
Nastojeći da dokažu da je globalizacija kapitalizma neizbežna, građanski teoretičari prikazuju Marksa kao zastupnika kapitalističkog globalizma i na taj način pretvaraju njegovu misao u pozitivističku teoriju kapitalizma. Citati iz Manifesta komunističke partije koriste se za to, da se dokaže neminovnost i opravdanost kapitalističkog globalizma. Insistira se na tome da Marks u globalizaciji kapitalizma vidi način prevazilaženja „nižih“ (tradicionalnih) oblika društvenog života koji sputavaju razvoj proizvodnih snaga i slobodu čoveka, ali se odbacuje Marksova ideja budućnosti koja se svodi na „utopiju“ (tačnije, na utopizam), ili na praksu (bivših) režima „realnog socijalizma“. Na taj način, oni lišavaju Marksovu misao revolucionarne biti, a kapitalizam istorijske rodnosti. Po Marksu, revolucionarna uloga kapitalizma sastoji se u tome da on uklanja, razvojem proizvodnih snaga i stvaranjem svetskog tržišta, sve ono u svetu što onemogućava „skok iz carstva nužnosti u carstvo slobode“ (Engels) i u tom kontekstu uništava mitološki odnos prema prirodi. Kapitalistički globalizam stvara uslove koji omogućavaju konačno ukidanje klasnog društva i stvaranje sveta slobodnih ljudi. U tom kontekstu, kapitalistička globalizacija ima revolucionarni karakter i stoga suprotstavljanje globalizaciji pretstavlja reakcionarni akt. Emancipatorski potencijali koje stvara kapitalistički razvoj proizvodnih snaga na globalnom planu su svetlo u kome treba sagledati globalnu kapitalističku ekspanziju. Samo u perspektivi konačnog oslobođenja čovečanstva od egzistencijalne neizvesnosti i klasnog izrabljivanja, što znači samo u perspektivi izgradnje komunističkog društva, može se na pravi način razumeti Marksovo viđenje kapitalističkog globalizma.
Slabost Marksove vizije budućnosti koja se zasniva na globalizaciji kapitalizma proističe iz njegovog shvatanja prirode kapitalizma. Držeći se u svojoj kritici kapitalizma egzistencijalnog apriorizma i na njemu zasnovanog mita o „revolucionarnom“ karakteru kapitalističkog razvoja proizvodnih snaga i svetskog tržišta, Marks je prevideo da je kapitalizam u svojoj biti ekocidni poredak i da će se razvoj kapitalizma kao svetskog poretka odvijati na temelju genocidne prakse najrazvijenijih kapitalističkih država. Pokazalo se, još u Marksovo vreme, da je uništenje čitavih naroda i pretvaranje njihove životne sredine u prostor bespoštedne kapitalističke eksploatacije osnovni uslov za razvoj i širenje kapitalizma. Budući da je bio svestan da kapitalizam pustoši zemljište prekomernom eksploatacijom, Marks je mogao da dođe do zaključka da će kapitalisti najrazvijenijih kapitalističkih zemalja, i pre nego što u potpunosti iscrpe zemljište u svojim državama, krenuti u osvajanje „životnog prostora“ širom sveta. Ekocidni odnos kapitalističkog sistema prema prirodi neminovno proizvodi genocidni odnos najmoćnijih kapitalističkih država prema „primitivnim“ narodima i prema „prekobrojnim“ pripadnicima radničke klase u najrazvijenijim kapitalističkim zemljama. Oni su „kolateralna šteta“ progresa koji se zasniva na kapitalističkom načinu razvoja proizvodnih snaga.
Da Marks nije svoj odnos prema kapitalističkom globalizmu zasnovao na mitu o „revolucionarnom“ karakteru kapitalizma, za njega bi stravična sudbina severnoameričkih starosedelaca bila upozorenje koje ukazuje na vladajuću tendenciju u razvoju kapitalizma, a to znači da kapitalistički način razvoja proizvodnih snaga ima ekocidnu i na toj osnovi genocidnu prirodu. Kapitalistički ekocidni globalizam doveo je do toga da je genocidni princip, po kome je uništenje sve većeg broja ljudi osnovna pretpostavka za preživljavanje sve manjeg broja ljudi, postao strateški orijentir za ekonomsku, političku i vojnu praksu najmoćnijih kapitalističkih zemalja. U tom kontekstu, teza o “prenaseljenosti planete” je način da se pribavi legitimnost uništenju milijardi „prekobrojnih“ da bi se najmoćnije kapitalističke korporacije dokopale sirovinskih i energetskih resursa na celoj planeti. Teorija o „zlatnoj milijardi“, na kojoj je izgrađena savremena imperijalistička strategija Zapada, nedvosmisleno ukazuje na ekocidno-genocidnu prirodu kapitalističkog globalizma. Istovremeno, zapadni kapitalistički centri moći nastoje da iskoriste ekološko propadanje planete, koje je uslovljeno njihovom ekocidnom praksom, da otmu teritorije koje nisu pod njihovom neposrednom kontrolom i da uspostave ekocidno-genocidnu kolonijalnu dominaciju nad čitavim kontinentima. I ovde se radi o totalizujućem dejstvu životne logike kapitalizma, da od posledica uništavanja sveta stvara sredstvo za svoj razvoj.
Naslov jednog od najvažnijih Lenjinovih spisa Imperijalizam kao najviši stadijum u razvoju kapitalizma, koji je postao manifest anti-kolonijalne borbe u 20. veku, ukazuje na prirodu kapitalističkog globalizma. Globalnom kapitalističkom imperijalizmu potrebne su globalne imperijalne političke, pravne, sportske i druge institucije. „Međunarodne organizacije“ su jedan od političkih oblika u kome se realizuje dominacija kapitalističkih monopola nad čovečanstvom. U toku je stvaranje takvog globalnog političkog poretka koji odgovara globalnom ekonomskom poretku koji se zasniva na vladajućim principima monopolističkog kapitalizma „Velika riba proždire malu ribu!“ i „Uništi konkurenciju!“. Radi se, zapravo, o „mondijalizmu“ koji podrazumeva uništavanje nacija i njihovo pretvaranje u radno-potrošačku gomilu, kao i o pretvaranju njihovog životnog i istorijskog prostora u predmet ekonomske eksploatacije i ekološkog pustošenja. Najveće kapitalističke korporacije uništavaju nacionalne države da bi uklonile snage koje su u stanju da ograniče njihovu moć. U tom kontekstu, nameće se „regionalizacija“ koja pretstavlja izraz nastojanja da se razbiju postojeće države i stvore kapitalistički protektorati koji neće moći da se suprotstave totalitarnoj dominaciji najmoćnijih kapitalističkih grupacija. „Regionalizacija“ se svodi na feudalizaciju postojećih država. Umesto da se sa „razvojem demokratije“ povećava mogućnost uticanja na vladajuću politiku od strane građana, dešava se suprotno: sve uži krug kapitalista ima sve veće mogućnosti da ekonomskim, političkim, naučnim, tehničkim, medijskim, farmaceutskim, vojnim i drugim sredstvima uspostavi neprikosnovenu vlast nad ljudima, koji su svedeni na apstraktne „građane sveta“, i postanu gospodari života i smrti. Ljudima ostaje da se na regionalnom i lokalnom nivou beznadežno bore sa posledicama zločinačke prakse najmoćnijih kapitalističkih korporacija. U svetlu „regionalizacije“ postaje očigledna pogibeljnost nastojanja da se razbiju postojeće države. Da bi sprečili da se čovečanstvo ujedini na osnovu borbe za opstanak života na planeti, najmoćniji kapitalistički koncerni stvaraju širom sveta separatistička žarišta i na taj način izazivaju sukobe između nacija, rasa i religioznih zajednica koji samo doprinose slabljenju svetskog anti-kapitalističkog fronta i time borbe za opstanak čovečanstva. Ovde treba dodati i to, da nisu samo kapitalističke korporacije, već da je sam na kapitalistički način uslovljeni život postao totalizujuća moć koja uništava nacionalne kulture i individualne specifičnosti ljudi i koji stvara od njih idiotizovanu radno-potrošačku „masu“, a od sveta kapitalistički koncentracioni logor. I oni narodi koji nisu pod neposrednom dominacijom Zapada, a koji su prihvatili „potrošački“ način života, gube kulturni identitet i utapaju se u „Koka-kola kulturu“ koja je najautentičniji pojavni oblik mondijalističkog idiotizma.
Kada se ima u vidu da se kapitalistički globalizam zasniva na ekocidnom terorizmu najmoćnijih kapitalističkih korporacija, koji vodi uništenju života na planeti i „prekobrojnih“, postaje očigledna pogubnost tvrdnje Antonija Negrija da samo sledeći kapitalistički globalizam može da se stigne u budućnost. Zapravo, suprotstavljanje kapitalističkom globalizmu ne pretstavlja samo najvažniju slobodarsku, već pre svega najvažniju egzistencijalnu obavezu kako azijskih, afričkih, južno i centralno američkih naroda, tako i radnika u najrazvijenijim kapitalističkim zemljama. Samo borbom protiv kapitalizma moguće je sačuvati prirodu i čovečanstvo i realizovati emancipatorsko nasleđe nacionalnih kultura i građanskog društva. S humanističkog i egzistencijalnog aspekta gledano, svest o nužnosti ujedinjenja čovečanstva u borbi protiv kapitalizma radi stvaranja novog sveta pretstavlja potencijalno najplodonosniju posledicu kapitalističkog globalizma.
x x x
Borba 