Preuzeto sa bloga Ljubodraga Simonovića Ducija
Љубодраг Симоновић: Савремена критика капитализма
Kritika kapitalizma treba da poštuje dva metodološka postulata. Prvi: priroda određene društvene (istorijske) pojave određuje se na osnovu tendencije njenog razvoja – onoga šta postaje. Drugi: priroda određene društvene (istorijske) pojave uslovljava prirodu njene kritike. Priroda kapitalizma, što znači tendencija njegovog razvoja, uslovljava kako prirodu kritike kapitalizma, tako i političku strategiju borbe protiv kapitalizma. Ne radi se o stvaranju uniformnog načina mišljenja, već o načinu mišljenja koji nastoji da postavi pitanja koja imaju egzistencijalni i esencijalni karakter. Takav način mišljenja je suprotan vladajućoj ideologiji, koja se pojavljuje u vidu „Koka-kola kulture“, koja nastoji da marginalizuje suštinsko, da bi marginalnom dala spektakularnu dimenziju.
Konkretna kritika kapitalizma ne može da se zasniva samo na esencijalnom, već pre svega na egzistencijalnom humanizmu. Ideali Francuske građanske revolucije jesu nužan, ali ne i dovoljan uslov budućnosti. Borba za očuvanje života na planeti i za povećanje izvesnosti opstanka čoveka kao kulturnog (društvenog) i biološkog (prirodnog) bića pretstavljaju conditio sine qua non borbe za budućnost.Umesto Marksovog pojma „otuđenje“, osnovni pojam u kritici kapitalizma treba da bude destrukcija. Marksov revolucionarni humanizam pojavljuje se u odnosu prema kapitalizmu kao poretku neslobode, nepravde, ne-uma i zalaže se za slobodu, društvenu pravdu, za umni svet, što znači da se nalazi u esencijalnoj sferi. Egzistencijalni humanizam pojavljuje se u odnosu prema kapitalizmu kao destruktivnom poretku koji uništava prirodu i čoveka kao biološko i ljudsko biće – i u pravi plan stavlja borbu za opstanak živoga sveta, što znači da se nalazi u egzistencijalnoj sferi. Tvrdnja da je čovek univerzalno stvaralačko biće slobode odgovor je svetu u kome je čovek otuđen od sebe kao stvaralačkog i slobodarskog bića. Tvrdnja da je čovek životvorno biće odgovor je svetu koji se zasniva na uništenju života: borba za slobodu postala je borba za opstanak.
U „tradicionalnom“ marksizmu kritika kapitalizma s aspekta onoga što još nije, a što može da bude (Blohovo noch-nicht-Sein), ima apstraktni karakter. Konkretna priroda kapitalističkog pozitiviteta uslovljava i prirodu negativnog, što znači kritičke svesti i političke prakse koja se na njemu zasniva. Savremeni čovek ne može da stekne odgovarajuću istorijsku samosvest polazeći od apsolutizovanog i idealizovanog antropološkog modela čoveka kao univerzalnog stvaralačkog bića slobode, već polazeći od egzistencijalnih izazova koje kapitalizam kao destruktivni poredak nameće čoveku. Postajanje čoveka čovekom (onim što on u svojoj biti jeste – totalizujuće slobodarsko-stvaralačko-životvorno biće) i postajanje sveta ljudskim svetom uslovljeno je postajanjem kapitalizma kapitalizmom, što znači postajanjem kapitalizma onim što u svojoj biti jeste – totalitarnim destruktivnim poretkom. Konkretna budućnost ne zasniva se na onome što čovek želi da učini polazeći od svojih istinskih ljudskih potreba, već na onome šta čovek mora da učini da bi čovečanstvo opstalo. Esencijalna ravan budućnosti neposredno je uslovljena egzistencijalnim izazovima. Razvoj kapitalizma doveo je do toga da budućnost više nije moguća kao proizvod slobodne (vizionarske) stvaralačke prakse čoveka (Blohova „otvorenost“), već je uslovljena posledicama koje stvara kapitalizam kao destruktivni poredak. Objektivne mogućnosti za stvaranje novog sveta i mogućnosti realizovanja čoveka kao univerzalnog stvaralačkog bića slobode uslovljene su razvojnim mogućnostima kapitalizma kao destruktivnog poretka. To je osnov konkretne dijalektike budućnosti. Desetkovana priroda, osakaćeni čovek, nagomilane destruktivne moći kapitalizma sa kojima čovečanstvo momentalno može biti uništeno – to je isto tako objektivno stanje koje neminovno uslovljava mogućnost budućnosti i njeno planiranje. Ne postavlja čovek sebi one zadatke koje može da reši, kao što to tvrdi Marks, već je kapitalizam taj koji nameće čoveku sudbinski zadatak: da očuva život na Zemlji i spase čovečanstvo od uništenja. Biti na nivou istorijskog zadatka koji čoveku postavlja kapitalizam znači sučeljiti se s kapitalizmom kao poretkom koji uništava život.
Kapitalističko uništavanje prirode i čoveka kao biološkog i ljudskog bića nije bitno uticalo na razvoj levičarske kritike kapitalizma, na formiranje klasne svesti proletarijata i na izbijanje socijalističkih revolucija. Kod marksističkih teoretičara 19. i 20. veka ne postoji analiza kapitalizma kao destruktivnog poretka. Engelsov stav da kapitalizam stvara mogućnosti za „skok iz carstva nužnosti u carstvo slobode“ upućuje ne radikalni raskid s kapitalizmom, pri čemu se previđa da je budućnost čovečanstva neposredno uslovljena posledicama koje stvara kapitalizam kao destruktivni poredak. Blohova teorija jasno ukazuje na ograničenost marksističke kritike kapitalizma. Ona insitira na utopijskom kao „sreći“, „dostojanstvu“… Utopijsko se pojavljuje kao suprotnost kapitalizmu u esencijalnom smislu. Kada Bloh piše o „objektivnim mogućnostima“ koje su stvorene u kapitalizmu za stvaranje novog sveta, on ima u vidu razvoj proizvodnih snaga, ali nema u vidu posledice dejstva kapitalističkog razvoja proizvodnih snaga na prirodu i čoveka, kao ni potencijalne opasnosti po opstanak čoveka i živog sveta koje stvara kapitalistička tehnika. I njegova teorija zasniva se na egzistencijalnom apriorizmu: kapitalizam je poredak neslobode, a ne poredak destrukcije. Ni kod Lukača (Istorija i klasna svest) klasna svest radništva ne sadrži svest o kapitalizmu kao destruktivnom poretku i, shodno tome, klasna samosvest radnika ne podrazumeva svest o potrebi borbe za opstanak prirode i čovečanstva. I Adornova Dijalektika negativnog polazi od postojećeg (kapitalističkog) sveta kao sveta neslobode i nepravde, a ne kao sveta destrukcije. To uslovljava i prirodu „negativnog“, što znači kritičko-menjalačkog odnosa prema postojećem svetu, kao i ideju budućnosti. Markuze ni u svojim kasnim tekstovima (koji su na Zapadu objavljeni 1970, a kod nas 1978. pod naslovom Merila vremena) ne piše o destruktivnoj prirodi kapitalizma; o svesti o destruktivnoj prirodi kapitalizma kao sastavnom delu savremene revolucionarne svesti; o mogućoj integraciji čovečanstva koje se zasniva na nastojanju da se spreči uništenje života na planeti… Umesto na uništavanje prirode, ukazuje se na njeno „osiromašenje“ i na potrebu njenog oplemenjivanja, kroz oplemenjivanje čula. Glavni motivi borbe protiv kapitalizma su oslobađanje od tlačenja, emancipacija žene, uspostavljanje stvaralačkog rada… Perspektiva borbe protiv kapitalizma sagledava se pre svega u odnosu prema postajanju kapitalizma represivnim, a ne ekocidnim poretkom. U revolucionarnoj i post-revolucionarnoj misli u SSSR-u dominira apsolutizovani produktivistički princip („stahanovština“) i ne postavlja se pitanje o mogućem uništenju života na Zemlji. Ni u jugoslovenskoj praksis filozofiji nema analize razvoja kapitalizma kao destruktivnog poretka, već je odnos prema kapitalizmu utemeljen u Marksovoj kritici kapitalizma i pojmu „otuđenje“. Njena vizija budućnosti, koja se zasniva na ideji da je čovek univerzalno stvaralačko biće slobode, ima apstraktni karakter jer se ne pojavljuje u odnosu prema postajanju kapitalizma totalitarnim poretkom destrukcije. U praksis filozofiji dominira Hegelova dijalektika koja podrazumeva egzistencijalnu izvesnost i otvorenost budućnosti. Uništavanje prirode od strane kapitalizma nema principijelni značaj, već se ukazuje na ograničenost prirodnih resursa. Postavljaju se esencijalna, ali ne i egzistencijalna pitanja. Kangrgina „spekulacija“, koja se svodi na traženje smisla života nezavisno od tendencije razvoja kapitalizma kao totalitarnog poretka destrukcije i pogubnih posledica koje stvara kapitalizam, tipičan je primer apstraktnog odnosa praksis filozofije prema budućnosti. Nije slučajno što se ni njeni pripadnici ne bave kritikom sporta koji je otelotvorenje osnovnih principa na kojima se zasniva kapitalizam i kao takav industrija smrti. U političkoj ravni, glavna meta njihove kritike nije kapitalizam, već staljinizam i SSSR. To je najvažniji razlog što su filozofima praksisa sva vrata na Zapadu bila otvorena. Kada se ima u vidu da je razvoj kapitalizma kao totalitarnog destruktivnog poretka ostao van domašaja njihove kritike, može se reći da je praksis filozofija ostala na sporednom istorijskom koloseku.
Što se tiče Antonija Negrija, evo njegovog stava koji ukazuje na suštinu njegove misli: „Ne možemo da se vratimo na bilo koji raniji društveni oblik, niti možemo da idemo napred u izolaciju. Naprotiv, mi moramo da proguramo kroz Imperiju da bismo došli na drugu stranu. Delez i Gautari su tvrdili da moramo ubrzati proces globalizacije kapitala, a ne suprotstavljati mu se. „Ali, koji je“, pitali su oni, „revolucionarni put? Postoji li on? Povući se sa svetskog tržišta…? Ili možda ići u suprotnom smeru? Ići još dalje, to jest, sa kretanjem tržišta, dekodovanja i deteritorijalizacije?“ Imperiji se možemo uspešno suprotstaviti samo na njenom nivou opštosti i guranjem procesa koje ona nudi iza njihovih sadašnjih ograničenja.Moramo da prihvatimo taj izazov i da naučimo da mislimo globalno i delujemo globalno. Globalizaciji moramo da se suprotstavimo kontra-globalizacijom, Imperiji kontra-Imperijom.“ Koji su to „procesi“ koje nudi „Imperija“ koje treba „gurati“, koja su njihova „sadašnja ograničenja“ i šta je to što se nalazi „iza njihovih sadašnjih ograničenja“? Ovde je Negri blizak Marksovom shvatanju da će sa razvojem kapitalizma unutrašnja ograničenja kapitalizma da ga prinude na samoukidanje. Negri previđa najbitnije: da je kapitalizam postao totalitarni poredak destrukcije i da se „Imperija“ razvija tako što uništava čoveka kao ljudsko i biološko biće, klimatske uslove u kojima čovek može da preživi, kao i živi svet. Imajući u vidu da je kapitalizam postao totalitarni ekocidno-genocidni poredak, insistiranje na dovođenju globalizma do kraja razvojem kapitalizma zapravo je insistiranje na prihvatanju uništenja čovečanstva i živog sveta. „Imperija“ nije tunel na čijem kraju sija zvezda slobode, već pećina u kojoj blješti veštačka svetlost „potrošačkog društva“ koja zaslepljuje čoveka i sprečava ga da uoči da iz pećine nema izlaza.Dovođenje protivurečnosti kapitalizma do kraja znači dokrajčiti život na planeti. Kraj globalizma ne poklapa se samo s „krajem istorije“, već i s krajem čovečanstva.
Postajući globalni poredak destrukcije kapitalizam je stvorio globalnu egzistencijalnu krizu. Nekada je Zapad bio sinonim za „kapitalistički svet“. Danas su u svetu stvoreni centri ekonomske moći koji dovode u pitanje dominaciju Zapada i to tako što osvajaju svetska tržišta sve intenzivnijim uništavanjem prirode i čoveka kao ljudskog i biološkog bića. U sve bespoštednijoj borbi za opstanak i dominaciju kapitalistički koncerni uništavaju temelje na kojima se zasniva budućnost čovečanstva. Ovde ćemo ponovo istaći da je pogubna zabluda da čovečanstvo može da stvori novi svet prateći trag kapitalističkog globalizma, kao što tvrdi Negri. Samo borbom protiv kapitalizma može da se sačuva emancipatorsko nasleđe građanskog društva, što znači klica novuma iz koje može da se razvije novo društvo. Istovremeno, samo borbom protiv kapitalizma može da se spreči uništenje života na planeti. Na kapitalistički način degenerisano čovečanstvo ne može da stvori novi svet na spaljenim šumama, na beznadežno zagađenom zemljištu, na zatrovanim rekama i morima, na nuklearnim deponijama, na suncu koje nemilosrdno prži…
Sve dramatičniji razvoj kapitalizma kao poretka destrukcije ukazuje na pogrešnost Markuzeovog shvatanja, iznetog u razgovoru sa Encensbergerom (koji pretstavlja svojevrsni Markuzeov politički testament), da se treba opredeliti za „vaspitnu“ i „defanzivnu“ taktiku u borbi protiv kapitalizma. Markuze se poziva na „najbolju formulu“ Rudija Dučkea: „dugi marš kroz institucije je preporučljiv kako pre tako i posle“. Razvoj kapitalizma je na ubedljiv način demantovao Dučkea i Markuzea: institucije građanskog društva postale su sredstvo kapitalističkih korporacija za realizovanje njihove ekocidne i na toj osnovi genocidne politike. Umesto da doprinese radikalizovanju kritičko-menjalačkog odnosa prema kapitalizmu kao poretku koji sve dramatičnije uništava život na planeti, Markuzeova (kao i Horkhajmerova, Adornova, i Habermasova) politička misao doprinela je „omekšavanju“ i pacifikovanju borbe protiv kapitalizma. „Dugi marš kroz institucije“, koji se zasniva na stavu da „kapitalizam treba menjati iznutra“, postao je jedan od oblika sterilisanja borbe protiv kapitalizma i „kupovanje vremena“ kapitalističkim koncernima koji su svet doveli na rub propasti. Frankfurtovci su lišili Marksovu misao revolucionarne biti. Iz sfere klasne borbe Marksova misao prebačena je u sferu teorijske analize kapitalizma sa čim je sterilisan njen kritičko-menjalački naboj. Umesto da je revolucionarni, dijalektika je postala analitički metod.
Lebdeći u političkom vakuumu, frankfurtovci ne nastoje da razviju klasnu svest radništva, već polaze od „činjenice“ da radnička klasa u „naprednom industrijskom društvu“ nije postala revolucionarna snaga. Oni su doprineli stvaranju privida da konformističko ponašanje radničke klase u razvijenim kapitalističkim zemljama nije rezultat klasne dominacije buržoazije koja je uspela, putem „potrošačkog“ načina života, da uvuče radnike u kapitalističku duhovnu sferu (savremeno „buržoaziranje proletarijata“/Rajh), već da se radi o konačnoj integraciji radnika u kapitalistički poredak. Umesto da se bore za oslobađanje radnika iz duhovnog ropstva i u tom smislu da nastoje da demaskiraju savremene oblike klasnog potčinjavanja, oni bacaju radnike na političko đubrište istorije i konkretna politička (klasna) pitanja pretvaraju u teorijska pitanja. U tom kontekstu pojavljuje se Markuzeova tvrdnja da je Marksov proletarijat u razvijenom industrijskom društvu postao „mitološki pojam“. Zapravo, time što su „sahranili“ radničku klasu kao potencijalno revolucionarnog subjekta društvenih promena frankfurtovci su samu budućnost sveli na mitološki pojam. Smrtni strah od radnika bio je i ostao osnov političke prakse buržoazije. Najvažniji strateški cilj političkog delovanja buržoazije je obračun s klasnom svešću radnika i sprečavanje njihovog političkog organizovanja i političke borbe. Otuda je najpreči zadatak ideološkog svoda kapitalizma, u kome posebno mesto zauzima industrija zabave, da depolitizuje radnike. Depolitizovanje radnika i njihova integracija u kapitalistički poredak ne vrši se samo putem ideološke sfere, već i putem „konzumerskog“ načina života koji je u potpunosti podređen sve bržem procesu kapitalističke reprodukcije i koji lišava čoveka uma i samim tim kritičko-menjalačke i vizionarske svesti. Nameće se zaključak da kritika kapitalizma koju su razvijali frankfurtovci nije uslovljena prirodom kapitalizma, već da je u njoj „priroda kapitalizma“ prilagođena političkoj koncepciji koja se, u konačnom, svodi na obračun s klasnom borbom radnika i na „humanizovanje“ kapitalizma.
Politička teorija Oskara Lafontena primer je prilagođavanja kritike kapitalizma borbi za vlast u političkom ambijentu savremenog kapitalizma u kome dominira malograđanska svest koja se zasniva na konformizmu. Umesto da se zalaže za takvu borbu protiv kapitalizma koja pretstavlja adekvatni odgovor kapitalističkom uništavanju života i čoveka kao ljudskog i prirodnog bića, Lafonten se obraća apstraktnom građaninu nudeći mu „razumna“ rešenja polazeći od propagandne floskule, da se „nemačka socijaldemokratija zasniva na prosvetiteljstvu“. Političku borbu, koja nije samo borba za slobodu već i za opstanak, zamenjuje nastojanje da se „urazume“ (malo)građani putem racionalne alternative uspostavljenom „progresu“. U poleđini ovakvog pristupa nalazi se politička strategija socijaldemokratije koja, u borbi za glasove, nastoji da ne uznemiri dominirajuću malograđansku svest koja nije spremna na radikalnu političku borbu, jer to može da ugrozi „stabilnost“ vladajućeg poretka i time dostignuti potrošački standard koji je za nju neprikosnoveni životni i vrednosni izazov. Iz kritike kapitalizma izbačeni su dramatični tonovi koji ukazuju na prirodu kapitalizma kao destruktivnog poretka – što zahteva radikalnu konfrontaciju s kapitalizmom. U tom kontekstu, Lafontenova borba protiv kapitalizma isključuje borbu protiv kapitalista, što znači klasnu borbu. Istovremeno, u njegovim knjigama selektivno su obrađene društvene pojave s namerom da se izbegne izjašnjavanje o onim pitanjima na koja se ne mogu dati odgovarajući odgovori, a da se ne iritira najveći deo javnosti.
Revolucija nade Eriha Froma tipičan je primer podređivanja prirode kapitalizma takvom političkom projektu koji podrazumeva odricanje čoveka od borbe koja može da dovede do rušenja kapitalističkog poretka. Umesto da razvija svest kod ljudi o destruktivnoj prirodi kapitalizma i o neminovnosti borbe protiv kapitalizma, ukoliko se nastoji očuvati život na planeti, From insistira na ljudskoj dobroti koja će dovesti do „humanizovanja tehnike“ i samim tim do humanizovanja života. I on, poput Markuzea, „preti“ čovečanstvu fašizmom ukoliko krene u radikalni obračun s kapitalizmom. Fromova Revolucija nade je obračun s kritičkom mišlju koja nastoji da se radikalnom političkom borbom suprotstavi destruktivnoj kapitalističkoj pomami i pretstavlja kupovanje vremena kapitalizmu. Nije slučajno što Fromova knjiga ima naziv Revolucija nade. „Nada“ dobija mitološku dimenziju i kao takva postaje spiritus movens humanizovanja tehnike. Ne nada da se može humanizovati tehnika, već vera da se može uništiti kapitalizam i sprečiti uništenje života na planeti treba da postane osnovna integrišuća ideja čovečanstva.
Što se tiče savremenog komunističkog pokreta, jedna od njegovih najvažnijih osobenosti je da se rukovodi dogmatizmom i mitološkom svešću. Umesto ideje budućnosti, do koje se dolazi u odnosu prema kapitalizmu kao totalitarnom destruktivnom poretku, idealizovana slika „socijalističke prošlosti“ postaje osnov za kritiku kapitalizma. Revolucionarna svest lišena je vizije budućnosti „jer se budućnost već dogodila“. Borba za „budućnost“ postaje borba za „obnavljanje“ prošlosti. Umesto integrativne vizionarske, dominira sektaška svest koja se pojavljuje u vidu „staljinista“, „maoista“, trockista“, „titoista“… Stvara se kult ličnosti koji postaje oblik u kome se od radnih ljudi otuđuje njihovo političko biće i slobodarski potencijali na kojima se zasniva mogućnost stvaranja humanog sveta. Istovremeno, ukidanjem vizionarske svesti komunisti se obračunavaju s dijalektičkim načinom mišljenja i postaju zarobljenici kvazi-religiozne svesti. Argumentaciju i dijalog, koji se zasnivaju na analizi vladajućih tendencija razvoja savremenog kapitalizma, zamenjuje propagandistički slogani i beskompromisni obračun s onima koji dovode u pitanje zadate „istine“. Uvek iznova poseže se za „naučnim socijalizmom“ po kome je nastanak socijalizma neminovnost, čime se istorijski materijalizam svodi na prirodnjački determinizam. Najpogubniji rezultat takvog načina mišljenja je shvatanje da kapitalizam ne može (i ne sme) da bude destruktivni poredak, što znači da je nepoželjna kritika kapitalizma kao poretka koji sve dramatičnije uništava prirodu i čovečanstvo. Na taj način komunisti prepuštaju borbu za zaštitu prirode političkim snagama koje ne teže iskoraku iz kapitalizma, već njegovom „usavršavanju“.
Dogmatski način mišljenja, koji se zasniva na progresizmu i mitu o svemoći nauke i tehnike, uslovljava i dogmatski odnos komunista prema sportu. Kritika sporta i olimpizma gotovo da ne postoji u komunističkim krugovima. Razlog tome nije samo nerazumevanje suštine sporta i glorifikovanje „realnog socijalizma“, u kome je sport imao prvorazredni politički značaj, već istina da je sport postao najvažnija duhovna droga za radnike i da stoga nije politički isplativo kritikovati ga. Uistinu, sportski stadioni postali su savremeni koncentracioni logori u kojima se mladima uništava kritičko-menjalačka svest i vera u budućnost. Stvaranje „huligana“ jedan je od načina na koji kapitalisti pretvaraju radničku omladinu u fašističke horde koje će usmeriti protiv levičarske omladine i radničkog pokreta. Navijačke grupe su jedan od najvažnijih oblika organizovanja kapitalističkih jurišnika, a utakmice sredstvo za njihovo homogenizovanje i militarizovanje. U obračunu između navijačkih grupa ne sagoreva samo kritička svest i vera u humani svet, već mladi stiču borbenu gotovost i brutalnost koju kapitalisti koriste za obračun s onima koji se bore protiv kapitalizma. Istovremeno, komunisti se i dalje čvrsto drže ideologije „rekordomanije“ sa kojom se glorifikuje produktivistički princip koji ima kvantitativnu dimenziju. On proizvodi ekocidnu svest i doprinosi sve dramatičnijem uništavanju čoveka kao prirodnog i ljudskog bića.
Sa ideje komunizma treba ukloniti senke prošlosti i pružiti joj mogućnost da razvije svoje emancipatorske potencijale. To pre svega znači da treba odbaciti mišljenje koje se zasniva na mitološkom romantizmu jer ono pretstavlja obračun s vizionarskom svešću bez koje nema budućnosti. Istovremeno, vraćanje kritike kapitalizma na njene prevaziđene oblike onemogućava da se uvidi destruktivna priroda kapitalizma i da se razvije odgovarajuća kritika i odgovarajući oblici borbe protiv kapitalizma. Komunizam nigde nije postojao. On je moguća budućnost čovečanstva. Komunizam ne pretstavlja kraj, već početak istinske istorije čovečanstva.
Kada se ima u vidu značaj koji ima Karl Marks kao najvažnija ličnost u stvaranju radničkog pokreta, kao i njegova misao koja je temelj kritike kapitalizma i vizije budućnosti, postavlja se pitanje o političkoj opravdanosti kritike Marksove kritike kapitalizma. Ovo tim pre, što je kapitalizam stvorio takvu egzistencijalnu krizu, da je pitanje da li još ima vremena za izgradnju savremene kritike kapitalizma koja može da postane objedinjavajuća politička misao čovečanstva u borbi protiv kapitalizma i za stvaranje novog sveta. Da li Marksova misao, uprkos njenim nedostacima, može više da koristi radničkom pokretu nego osavremenjena kritika kapitalizma koja tek treba da doživi kritičku proveru, i koja može da izazove pometnju među kritičarima kapitalizma koji se bore za novi svet – i na taj način doprinese slabljenju borbe protiv kapitalizma u vremenu kada je stvaranje jedinstvenog i beskompromisnog svetskog anti-kapitalističkog pokreta postalo osnovni uslov opstanka čovečanstva?
Sve dramatičnija ekološka kriza koju stvara kapitalizam, koja sve neposrednije pogađa sve veći broj ljudi, neminovno dovodi do toga, da neposredna egzistencijalna ugroženost čovečanstva postaje izvorište kritičko-menjalačkog odnosa prema kapitalizmu. Postajući totalitarni destruktivni poredak kapitalizam je izašao iz teorijskih i političkih okvira Marksove kritike kapitalizma, koja insistira na socijalnoj pravdi i slobodi, i stoga savremena kritika kapitalizma ne može više da bude svedena na Marksovu kritiku kapitalizma. Marksova misao jedan je od konkretnih istorijskih oblika komunističke kritike kapitalizma i jedan od konkretnih istorijskih oblika borbe za komunističko društvo. Istorijski kontinuitet komunističke ideje ne treba tražiti samo u teoriji, već pre svega u revolucionarnoj borbi proletarijata protiv kapitalizma. Marksov stav da je „ispravna teorija svest prakse koja menja svet“ znači da je beskompromisna borba protiv kapitalizma ona karika sa kojom se uspostavlja veza sa Marksom, i drugim borcima za komunističko društvo, a ne navođenje citata iz Marksovog dela. Borba protiv kapitalizma a za komunističko društvo pretstavlja osnov istorijskog kontinuiteta komunističke ideje.
x x x
Borba 